Данило Срдић Дача (1978-2013)

вероучитељ



У ноћи 30 децембра 2013. године, први пут је нешто било снажније од нашег Даче...


Сећаћемо се увек тог човека и дечака, његовог широког осмеха и отвореног лица :(


Говорио је да жели да га ученици памте по коцкастој глави која је округла:)


Док је читао стрипове, волео је да седи под смоквиним (никако ораховим) дрветом. Код деце и људи је ценио спонтаност. Није имао разумевања за дрскост, а нарочито му је сметало када је у ситуацији да некога осуђује и када га осуде.


Своје ђаке је соколио свакојако: речима, оценом, гестикулацијом... Свој највећи капацитет у раду са децом је дефинисао овако: "...што већ након 5 минута схватим да су они само деца и да им је мега досадно!"


Наш вероучитељ је већ са шестацима губио веру... у себе: "Својим највећим успехом у раду са децом сматрам то што сам старији и виши од њих, па их победим и у фудбалу и у баскету:)) Шестаци ме већ сустижу - пих!"




"Сви који су га познавали, сложили би се са стихом из Хорацијевих Ода у коме је најбоље описана карактерна и физичка чврстина нашега Данила, који гласи овако: И ако се, здробљен, сруши свет – (он) ће стајати усправан међу рушевинама. Имао је још једну изражену карактерно-духовну особину, а то је да је зрачио непрекидном радошћу и непосредношћу, по чему је постао омиљен не само међу својим ближњима, него и код оних који су се само једном руковали са њим и попричали неколико речи.


И сама његова сахрана осликава Данилово исконско хришћанско схватање живота, о чему сведочи разноликост људи који су дошли да се последњи пут поздраве са њим. Он није био обичан Србин хришћанин, који живи у овој земаљској отаџбини, он је био Србенда космополита, чија је отаџбина на небесима, којој се он прикључио са миријадама богообразних ликова коју су га чекали у загрљају." ђакон Ненад Идризовић