"ПУТУЈУЋЕ ПОЗОРИШТЕ ШОПАЛОВИЋ", Вашар 2008.г.



Није одиграна у згради позоришта, ни на сцени позоришта, нису је играли прави глумци, нити је режирао прави редитељ, није било новинара ни критичара... Ништа није било стварно осим снажног осећаја да смо присуствовали студиозно припремљеној, феноменално изведеној, надахнутој и свежој драми „Путујуће позориште Шопаловић“ академика Љубомира Симовића.


sopalovic


Сцена је осликана баш као у правом позоришту. Свеже цвеће се раскошно слива са врата српске варошке куће, ратно је доба, време које треба преживети... Где се, у јеку окупације, насиља, немаштине, борбе за опстанак, налази уметност, где се налазе њени носиоци, глумци?


У нешто више од сат времена, одлично изабрана глумачка екипа отвара питање границе између позоришта и онога што га окружује. Да ли су људи свесни колико улога играју у сопственим животима?


На сцени се непрестано мешају стварност и илузија, позориште и свакодневица, покреће се питање истинитости имагинарног – да ли је истинитије оно што је опипљиво или неко жарко уверење, илузија?


Избор глумаца заслужује велику похвалу...


Алекса Шолаја је савршен избор за улогу Василија Шопаловића, вође путујућег позоришта. Смирен, отмен, помало истрошен, навикнут на свакаве препреке, осуде и неразумевања, Василије одлично пасује нашем Шолаји.


Јана Михаиловић беспрекорно игра Јелисавету, глумицу путујуће трупе. Изгледом, гестом, мимиком, савршено дочарава жену несигурне егзистенције, проницљиву, уморну...


Марта Антић, у улози глумице Софије, плени елеганцијом, лепотом, интилигенцијом... Запањује лакоћа којом носи додељену јој улогу. Нестварно лепа, код гледаоца буди осећај респекта према лепоти као покретачу, инспирацији, огледалу душе...


Филип Белић, у улози глумца Филипа, као и да не глуми. Онако плав и занесен, он ЈЕСТЕ Филип!


Дара Миловановић, у улози Гине, осварује невероватну трансформацију од потлачене жене коју сажаљевамо, до монструозног женског бића, спремног да кроз сопствену квази жртву, контролише и ограничава животе око себе.


Вања Илић је одличан у улози Благоја, Гининог мужа, алкохоличара и слабе личности. Подложан утицајима, за тили час се, од човека уплашеног од насиља, претвара у насилника.


Емилија Милинић (Симка), Марија Огњанов (Дара), Аница Деспотовић (Томанија), Ана Милошевић, Јелена Потић, Ирена Глишановић и Нина Милановић (у улогама грађанки), веома успешно дају комаду укус српске провинције.


Немања Милосављевић игра Мајцена до те мере верно, да се на тренутак чини да је сасвим сигурно у питању особа германског порекла. Висок, плав, уредан, господског држања, репрезент је слике окупатора у очима било ког србина тога времена.


Тодор Милошевић се вратио на сцену Нушић театра у великом стилу, са намером да нам још једном потврди свој раскошни таленат! Припростог Милуна глуми са изузетном веродостојношћу, баш као Алберта Ајнштајна лане.

А за крај, бисер ове представе, Лазар Матуновић у улози Дробца. Лице на коме је читљиво ама баш све – живот без живота, савест без савести, свест без свести... Човек и батина, нераздвојни, у походу на људске душе... Одакле насиље у овом човеку, у било ком човеку? Одакле долази зло? И како се зло огледа у беспрекорној лепоти?


Руководилац стационираног позоришта „Нушић театар“, проф. Владимир Милојевић, савршено је одиграо улогу редитеља. Прави изгор глумаца, амбициозан избор текста, жеља да се ученицима покаже шта позориште, у својој суштини, јесте.


Да не заборавимо Јадранку Бежановић Совиљ и Слађану Живковић, наше професорке ликовног, које су мајсторски осликале сцену!

Удица је бачена! Верујемо да после „Милеве Ајнштајн“ и „Путујућег позоришта Шопаловић“ не можете да кажете да нисте љубитељи позоришта


Погледајте представу! Уживајте! Изађите из сале богатији за читав један свет!